Znam da pojam kiselih trešanja nije baš nešto na što bi vam počele rasti zazubice. Puno bi bolje prošao sočni crni hrušt pun slada koji ostavlja gorko-slatke tragove na majici. Onako, ravno sa stabla. Ili meni još bolje, dobro ohlađen, ravno iz hladnjaka. Neohlađena trešnja = mlaka limunada. Okej, ali nije to to.
Zahvaljujući ovogodišnoj opsesiji trešnjama (za koju se tješim da je sasvim normalna pojava i zapravo zdrava i da nije baš previše suludo što bih sve obroke ovih dana najradije zamijenila Prunus aviumom (to sam pogledala na Wikipediji da ne biste slučajno mislili da pucam nazive k’o iz topa) neki dan sam preko pauze na poslu kupila dozu trešanja za marendu. Nikad kiselije i nikad gore. Upropastile mi pauzu, ali tako mi i treba kad kupujem u žurbi i ne probam prije nego što izvadim kune iz novčanika.
Ali zato sam ovih dana bila na trešnjevačkoj tržnici i oboružala se svim sezonskim divotama i naravno – trešnjama kojima bi se mogao nahraniti garnizon, a ne jedna ja. Ali kad su trešnje u pitanju: ja = cijeli garnizon.
A imala sam i razlog da kupim malo veću količinu nego inače. Neki dan sam s dosta zakašnjenja prolistala magazin Sweet Paul Summer 2013 i nije bilo apsolutno nikakvog načina da im prođe sezona, a da ja ne isprobam ovaj recept za ukiseljene trešnje. To je ona receptna ljubav na prvi pogled, kad jednostavno znaš da to moraš isprobati sad i odmah.
U receptu nisam ništa mijenjala (osim što sam dodala zvjezdasti anis) tako da mi ne idu apsolutno nikakve zasluge za njega. Ove će trešnje biti super u sendvičima, kao dio salate, a nema razloga zašto njima ne dekorirati što vam srce poželi – i na kraju ih naravno pojesti (one nejestive dekoracije ne priznajemo, je li tako? Tako je.) Osim toga, čini mi se da će ova njihova roza tekućina biti odlična za salatne preljeve.
