Talijansku scarpacciu viđam već neko vrijeme po profilila i portalima, imala sam jedan sasvim promašen, bezvezan pokušaj (ništa posebno, reklo bi se na engleskom, a prikladno je za naša pisma: nothing to write home about), a onda: bingo.
Kao jedna uzorna vaga, nisam mogla odlučiti koju vrstu hrskavosti želim pa sam isprobala obje ideje i baš mi je drago da jesam. Obje su ispale super samo što sad opet ne znam koja mi je draža, ali u moju obranu – ni inače odlučniji članovi kućanstva nisu presjekli i rekli: ova.
Pa evo, birajte sami, obje su divan način da upotrijebite pokoju tikvicu, razlikuju se samo u dodatku jaja. Ne preskačite slanutkovo brašno – upravo je ono od te bezvezne prve verzije dovelo do ovih koje su nam svima tako dobro sjele.
Scarpaccia se rodila u Toscani. Jednostavna, rustikalna, nimalo pretenciozna. Sastojci su obični, a svaki komentar obično počinje s mmmm.
Trebaju vam tanko narezane tikvice, brašno, slanutkovo brašno (jedina stvar koja nije iz običnog dućana, ali s ostatkom možete raditi divne farinate), voda i maslinovo ulje, a peče se u tankom sloju dok rubovi ne postanu hrskavi, a sredina ostane mekana.
Pročitah da naziv scarpaccia dolazi od talijanske riječi „scarpa“ (cipela), a povezuje se upravo s njezinim tankim, plosnatim izgledom. Najbolja je topla ili mlaka, narezana na komade, kao lagani ljetni zalogaj, prilog ili jednostavno jelo uz čašu vina. A podjednako ćete uživati i u onom hladnom komadu ako slučajno ostane za poslije.
Scarpacciu sam – kao i farinatu – pripremala u doooobro zagrijanoj gusenoj tavi i ona je bitan element za hrskavost. Dvije verzije koje nudim razlikuju se samo u jaju koje daje posve drugačiju teksturu. Teško je opisati, ali scarpaccia bez jaja više je kao jedna hrskava polpeta od tikvica, a ova s jajem je kompaktnija, više potamni po vrhu i recimo da je sličnija kruhu/kolaču/palačinki (mada nisam baš sretna tim opisom!)
Verzija 1 – bez jaja
Verzija 2 – s jajem
