Čokolada. Znam da ima mnogo onih koji tvrde da bez nje ne mogu, da im je to strast, opsesija, prvo na što pomisle kad se probude i sl. Ja vam neću reći takvo nešto. Ne padne mi baš svako jutro odmah na pamet – nekad mi treba i jedno pola sata da je se sjetim (ako sam u velikoj žurbi). Onda sebi rečem “Ana-Marija, jela si je jučer, danas bi mogla i preskočiti“ i gurnem je u zaborav. Sve do prve trgovine na koju naiđem. Doduše, prve dvije trgovine pokraj kojih prolazim obično zaobiđem jer jurim na tramvaj, ali zato kad se iskrcam iz tramvaja i kad prođem pored trgovine koja je točno na pola puta između Učiteljske akademije i Filozofskog i koja ima odličan izbor svih mogućih čokolada, tu već malo zastanem.
Sad postoje 4 alternativna završetka priče:
a) Prođem pored nje i kažem si još jednom “Danas neću“ i to stvarno tako i bude (događa se u otprilike 2 % slučajeva, ako i s ovom brojkom nisam pretjerala).
b) Prođem pored nje i kažem si “Danas neću“ pa ipak navratim u povratku s faksa.
c) Uđem ravno unutra i sljedećih 5 minuta provedem tako usredotočena na odabir čokolade da bi mi na takvoj skoncentriranosti pozavidjeli i učitelji meditacije.
d) Odlučno odmarširam dalje, cijeli dan provedem pokušavajući zaboraviti na čokoladu kao što ljudi pokušavaju ne obraćati pozornost na muhu koja ih izluđuje i na kraju u 20:55 (koji minut prije zatvaranja) otrčim do prve trgovine po svoj dnevni fiks.
Sad kad sam doma malo sam primirila čokoladne porive u obliku 1000 g čistog zadovoljstva i prešla sam na varijantu od koje može, kao što bi to moj đed rekao, “omastiti brk“ veći broj ukućana. Oni su ovim otkrićem pak bili toliko oduševljeni da sam ga pravila u petak pa opet u nedjelju i izrazili su želju da ga dobiju i sljedeću nedjelju kad pravimo roštilj. Izgleda da ima nešto u njemu.
Recept je prilagođen prema onome iz knjige Francuska kuhinja autorica Joanne Harris i Frana Warde u izdanju Algoritma (tamo se zove “Lawrenceov kolač”).
